Petar Petrovic
Našem ocu, najboljem drugu i prijatelju!
23. jun 1958. - 11. oktobar 2021.
Deda i ja na selu
- 01.08.1995
"Petar Petrović rođen je u Šumadiji, u jednom lepom, šarenom selu. Tu je išao u osnovnu školu, koja je imala svih osam razreda u to vreme. U srednju poljoprivrednu morao je do Kragujevca, a posle su ga poslali za Beograd, da završi Poljoprivredni fakultet. Sve je to završio u roku i brže-bolje se vratio. Oženio se sa lepom Marom. Dobio prvo sina, a malo kasnije i ćerku. Nasleđeno imanje je obrađivao i proširio. Svi kažu, bilo je najlepše u selu i šire. Obožavao je životinje, pa mu je bilo teško da se bavi stočarstvom. Zato je napravio odgajivačnicu pasa, sadio je kukuruz i pšenicu, zasnivao voćnjake šljiva i jabuka. Ostao je udovac još 2005. i do kraja svog života tugovao je za svojom divnom ženom Marom. Oženio je sina, udao ćerku, postao višestruki deda. Svojih četvoro unučadi je gledao kao na najveće blago. Otišao je u miru i spokoju, okružen najmilijima."
Sin Marko i ćerka Marta
- 09.05.1995
Strašno smo se uplašili kada smo shvatili da deda neće zauvek biti sa nama.
Mladost uz tebe,
Unuci Petar, Miša, Ivan i unuka Ana
- 30.12.2019
Deda i brat
- 11.11.2009
Deda i ja na fudbalu
- 21.04.1999
Šta smo radili deda i ja?
Eh, moj deda. Čini mi se nekad da je moje prvo sećanje baš na dedu. Šetali smo nekom uskom stazom u šumi, blizu dedine kuće. Odjednom, pojavila se veverica, i zastala na sred puta, na par metara ispred nas. Deda i ja smo stali, on se spustio i seo na put. Gledali smo se sa vevericom i nismo zvuka pustili, valjda u nekoj zajedničkoj želji da taj momenat potraje. Kada je veverica nastavila svoj put, okrenuo sam se ka dedi, koji me je čvrsto zagrlio. Sećam se i danas radosti na njegovom licu i širokog osmeha. Sećam se i da je nešto govorio, ali najviše od svega, osećam da sam bio i ja istinski i potpuno srećan. Posle, kada sam porastao, i on mi je pričao o našem susretu sa vevericom i kad god smo o tome pričali – uvek mi se vraćao i taj osećaj potpune ispunjenosti, radosti, sigurnosti uprkos iznenađenju. I sada, kada pomislim na taj, pa i na mnoge druge lepe trenutke koje sam delio sa dedom, osetim osmeh na svom licu.
Pokušavam sad, dok ovo pišem, da dozovem bilo koje ranije sećanje. Pričao mi je posle da sam imao oko dve i po godine kada se taj susret sa vevericom desio. Shvatam da nije realno da imam slike bilo čega pre toga, pa shvatam da je i to možda više iz prepričanog nego zaustavljenog u mojoj glavi. Prošlo je mnogo godina od tada, i kao što rekoh, imam i mnoga druga lepa sećanja na dedu. Bio je tu i kada sam se mučio sa ozbiljnim prelomom noge, i kroz neke školske probleme, kada sam upisivao fakultet, pa i kada sam zabušavao koristeći apsolventski staž…
Iskreno, bio je jedini koji je uspevao da dopre do mene i kada sam bio “najpametniji”, ali je bio i onaj koji je svima govorio – pustite dete, kad ako ne sad? Bio je uz mene i kada sam se oženio mojom lepom Majom, pa i kada sam postao ćale. Ni jedan važan trenutak u mom životu nije propustio, pa i kada nije više mogao, naterao se. I sada kad nije tu, i ranije, kad god ga vidim – vidim to lice, taj osmeh i tu sreću i radost kao u mom prvom susretu sa vevericom.
Takve crne krupne oči obeležile su moj život sve od jedne veverice, do jedne Maje i naše crnooke dece… I sve pod krilima mog zaštitnika, čuvara, koji neprestano navija za mene. Uvek i svuda.
Petar
Šuma u kojoj smo sreli vevericu